A+ A A-

A

  

Agenda 2000

Reformski dokument poznat i kao “Berlinski paket” ili “Manifest promjena”. Strateški cilj mu je širenje na Istok, a operativni zadatak preispitivanje strukturnih fondova i ravnomjerniji razvoj svih podruèja Unije, restrukturiranje poljoprivredne politike i utvrðivanje budžeta za period 2000-2006. da bi se otklonio postojeæi zastoj u razvoju. Zamišljeno je da EU veæ u prvoj dekadi novog milenijuma bude “Zajednica nepokolebljive transformacije u interesu graðana, dubokih integracija i široke odgovornosti”.
Takav pravac utvrdila je Evropska komisija u julu 1997, a nakon skoro dvogodišnje javne debate, odobrili su ga šefovi država ili vlada na Berlinskom samitu 24-25. marta 1999. godine. Agendu 2000 èine: glavni dokument Evropske komisije pod nazivom “Jaèa i proširena unija”, Izvještaj Komisije o funkcioniranju postojeæeg sistema finansiranja, te Zakljuèci Berlinskog samita.
Zajedno s Kopenhagenškim kriterijima, Agenda 2000 je temeljni okvir i za voðenje pregovora sa 13 kandidatskih zemalja centralne i istoène Evrope, Maltom i Kiprom, od kojih su deset punopravne èlanice od 1. maja 2004. godine.


Anketni odbor

Prema èlanu 193. Ugovora o EZ, Evropski parlament ima moguænost da na zahtjev najmanje ¼ svojih èlanova osnuje anketni odbor èiji je zadatak da ispita ispravnost ili kršenje pravne regulative Zajednice. Tokom 1996. i 1997. godine Parlament je po tom osnovu formirao dva anketna odbora koji su imali zadatak da ispitaju mjere EU u cilju suzbijanja, tada epidemièno raširene bolesti “kravljeg ludila”.

 

Anti-damping carine

Svrha im je izjednaèavanje cijena proizvoda na domaæem tržištu. EU takve carine uvodi u sluèajevima kada se roba uvozi po cijenama koje su niže od onih po kojima se roba prodaje na tržištu zemlje izvoznice.
Isto tako, ako država izvoznica subvencionira svoju robu koja se izvozi, EU može da naplaæuje carinske dažbine koje imaju za cilj izjednaèavanje cijena proizvoda. U oba sluèaja cilj je da se sprijeèi privilegovani položaj nekih preduzeæa ili proizvodnih grana u odnosu na druge, jer je monopolsko poslovanje nespojivo s principima tržišne ekonomije i funkcioniranjem zajednièkog tržišta Evropske unije.


Aplikantske zemlje

Svaka evropska zemlja, po èlanu 49 Rimskog ugovora, ima pravo aplicirati za punopravno èlanstvo u EU. Status aplikanta se stièe samovoljno na temelju jednostrane odluke državnog vrha i nacionalnog parlamenta o podnošenju zahtjeva/aplikacije za pristupanje Uniji. Formalno-pravno, takav zahtjev postaje legitiman tek nakon deponovanja Povelje o ratifikaciji takvog zahtjeva. Do posljednjeg, petog, proširivanja EU (od 1. maja 2004. godine) u Briselu/Bruxelles je bilo 15 aplikacija za punopravno èlanstvo: Turska je aplicirala 1987. godine, Kipar i Malta 1990., Maðarska i Poljska 1994., Rumunija, Slovaèka, Latvija, Estonija, Litvanija i Bugarska 1995, Èeška i Slovenija 1996, Hrvatska je podnijela molbu za pristupanje 21. februara 2003, a Makedonija 22. marta 2004, iako je godinu prije Hrvatske, Makedonija potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Poslije 1. maja, punopravne aplikacije za pristupanje Uniji imaju Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Rumunija i Turska. Bugarska i Rumunija imaju i status kandidata.

 

Autonomne trgovinske mjere

Na temelju odluke lidera EU sa Lisabonskog samita (mart 2000.), Evropska komisija je 18. septembra te godine odobrila Autonomne trgovinske mjere za Bosnu i Hercegovinu i ostale “zemlje i teritorije koje participiraju u, ili su u vezi, s evropskim Procesom stabilizacije i pridruživanja”. Cilj ove mjere je podsticanje ekonomskog razvoja kroz liberalizaciju izvoza iz tog podruèja na tržište EU, pod uslovom da robe zadovoljavaju evropske standarde. U tom momentu ukupni izvoz iz zemalja zapadnog Balkana na tržište EU iznosio je svega 0,6 procenata EU uvoza. Carinska optereæenja ili godišnje kvote zadržane su privremeno samo na tekstil, ribu, neke vrste mesa i vino. Veæ 1. marta 2001. za BiH su ukinuta i ogranièenja na izvoz tekstila. Ovim odlukama, EU je otvorila tržište na asimetriènom principu, što znaèi da povlaštene zemlje nisu obavezne na reciproèan uvoz iz EU, što nije bio sluèaj sa zemljama centralne i istoène Evrope.


Avis

Francuska rijeè avis (fonetski: avi) vrlo èesto se koristi u žargonu evropskih zvaniènika. Oznaèava mišljenje, a u politièkom kontekstu sve se èešæe koristi i kao zamjena za rijeèi stav ili odgovor. Avis je, zapravo, dokument kojim Komisija, na zahtjev Vijeæa ministara, ocjenjuje sposobnost zemlje da otpoène pregovore o punopravnom èlanstvu i preuzme obaveze koje to èlanstvo sa sobom nosi. Komisija u avisu analizira zahtjev za èlanstvo prema istim kriterijima koji vrijede za sve potencijalne kandidate. U dokumentu se daje detaljan pregled dostignutih odnosa izmeðu zemlje aplikanta i EU i analizira stanje u pogledu ispunjavanja kopenhagenških kriterija za èlanstvo i to po tri glavna kriterija: 1) politièkom (demokratija, vladavina prava, ljudske slobode, zaštita manjina, itd.); 2) ekonomskom (tržišna ekonomija, zdrava konkurencija, pravedna privatizacija, itd.); te 3) legislativnom, odnosno po sposobnosti zemlje aplikanta za preuzimanje obaveza iz èlanstva i prihvatanja pravnih steèevina EU (acquis communautaire).
Na temelju ocjene eksperata EU o ukupnom stanju “na terenu”, Komisija donosi zakljuènu ocjenu o spremnosti neke zemlje za poèetak pregovora o pristupanju i daje svoju preporuku (avis) za otvaranje procesa pregovora ili za nastavak procesa prilagoðavanja standardima EU u skladu s kriterijima iz Kopenhagena.


Azil – Evropska politika azila

Formalno, Evropska unija ima zajednièku politiku o azilu koja se temelji na Dablinskoj konvenciji iz 1990. godine, odnosno na Evropskoj konvenciji o pravu na azil iz 1992. godine, kojom su uspostavljene jedinstvene mjere i procedure o odobravanju azila, kako bi se sprijeèila zloupotreba toga prava. Na tim pravnim osnovama, ministri unutrašnjih poslova i pravosuða su u decembru 2002. usvojili novu regulativu iz te oblasti, kojom se prednost daje izradi zajednièke legislative umjesto “supra-nacionalnom odluèivanju”. Praksa pojedinih zemalja se, meðutim, i dalje bitno razlikuje, pa su neke zemlje Unije popustljivije a neke kruæe prema tražiocima azila. Dablinska deklaracija je potpuno zamijenjena u februaru 2003. usvajanjem nove zajednièke regulative, ali ni ona nije bila dovoljna da se ujednaèi evropska praksa. Nakon višegodišnjeg neuspjeha u pronalaženju “minimuma zajednièkih standarda” prilikom razmatranja aplikacija za azil (kao što su prava azilanata na pravnu pomoæ i zastupanje pred državnim organima, pravo na žalbu po rješenju o izgonu, kriteriji za odreðevinaje ‘sigurnih zemalja’ iz kojih æe se azilanti po automatizmu vraæati kuæi, itd.), Evropsko vijeæe je na samitu od 12. decembra 2003. u Briselu/Bruxellesu zatražilo od ministara unutrašnjih poslova i pravosuða da posao na utvrðivanju minimuma zajednièkih standarda okonèaju najkasnije do 1. maja 2004. godine. U cilju ubrzanja procesa odluèivanja i poveæanja efikasnosti EU u ovoj oblasti, nacrtom prvog evropskog ustava je predviðeno da se veæina odluka u vezi sa azilom donosi kvalifikovanom veæinom, umjesto konsenzusom.

Bosanski English French German Russian